Ono što je u Nemačkoj Dobra forma, u Italiji je Bell dizajn.
Koncept koji je predstavljao mejnstrim u dizajnu velikih proizvođača bio je racionalan i okrenut proizvodnji.
Olivetijeva portabl pisaća mašina s koferom za putovanja Valentin
Stolica na rasklapanje Plia
Shvatanje dizajna kao dela kulture. Velike firme Oliveti i Fijat, radile su sa poznatim dizajnerima.
U Italiji je uvedena profesija DIZAJNERA SAVETNIKA, koji nadgledaju poslove za više firmi.
Dobar primer ovog holističkog pristupa dizajnu je Oliveti, koji je radio s mladim dizajnerima kao što su Etore Sotsas, Marko Zanuso i Mario Belini.
Sotsas, kao dizajner savetnik za novi elektronski odeljak, nije bio odgovoran samo za dizajn kompjutera, već je vodio i odeljak za odnose s javnošću, savetujući se direktno s upravom firme.
Pojmom dizajna su se bavili i arhitekte, filozofi, pisci.
Veliki teoretičari italijanskog dizajna bili su Đilo Dorfles, Đulio Argan i Umerto Eko.
Javno su diskutovali o dizajnu u velikom broju časopisa.
EKSPERIMENTISANJE - bilo moguće zahvaljujući beskrajnim mogućnostima novih sintetičkih materijala.
Italija je postala vodeća zemlja u razvoju dizajna. Njena pozicija je bila učvršćena izložbom Novi pejzaž domaćinstva postavljenom 1972. u Muzeju moderne umetnosti. Katalog izložbe je dokazao celom svetu da italijanski dizajn nema premca.
Na izložbi su jedno pored drugog bili postavljeni mejnstrim i antidizajn, elegancija i eksperimentalni dizajn, klsični i provokativni dizajn. Samim tim izložba je pokazala toleranciju i otvorenost koji i danas karakterišu italijanski dizajn.
Sa velikim entuzijazom se gledalo na nove materijale - plastika.
Džulio Nata i Karl Ziger su 1952. otkrili polipropilen, a 1963. su dobili Nobelovu nagradu za hemiju.
Pronalazak je izvršio revoliciju u industriji nameštaja.
Otvara se mogućnost za jeftinu mašinsku proizvodnju trajnih stolica i stolova svih mogućih formi.
Iskustvo ratne proizvodnje je primenjeno kod svakodnevnih proizvoda, , a hemijska industrija je konstantno tragala za novom upotrebom poboljšanih veštačkih materijala.
Novi materijali su bili:
polipropilen, poliuretan, poliester, polistirol.
Nameštaj od ovih materijala je mogao da se pravi mašinski u bilo kojoj boji. Ovi materijali su bili potpuno savitljivi, laki, jeftini i moderni.
Nove posleratne kopanije su iznele na tržište čitav spektar raznobojnog plastičnog posuđa, escajga i ostalih proizvoda.
KARTEL (1949.) u Milanu, prvo je pravio sintetičke delove za kola,ali se sredinom pedesetih preorijentisao na proizvodnju pokućstva-
1960. okreće se lampama i nameštaju i postaje vodeći u dizajnu plastike.
Princip: otvorenost prema novim tehnologijama, eksperimentisanje s novim formama dizajnai stalni rad s poznatim dizajnerima.
Pod umetničkom upravom arhitekte i dizajnera Ane Kasteli-Ferijeri,kartel jestalno eksperimentisao s novim sintetičkim kombinacijama, zaradsmanjivanja i kontrolisanja prodajnecene.
Među najpopularnije proizvode firme ubrajaju se visoka dečja stolica (Marko Zanuso i Ričard Saper 1964.) i plastične posude (AnaKasteli-Ferijeri).
Kartel je osamdesetih proizvodio plastični nameštaj Filipa Starka, Matea Tuna Mikela deLučija.
Talas plastike doživeo je i vrhunac i prelomnu tačku s naftnom krizom 1973., plastika se više nije glorifikovala kao moderna i high-tech, već se smatrala za jeftin materijal,otrcan, neukusan i neekološki. PLastičan nameštaj je bio prihvatljiv samo kao baštenski, za upotrebu na otvorenom.
Baš taj imidž plastike kao jeftinog i običnog materijala naveo jepredstavnike novog dizajna da je rehabilituju i vrate u unutrašnjost stambenih objekata osamdesetih godina 20. veka.
No comments:
Post a Comment